Želim da se povežem sa ljudima koji prave uspomene onako
kako ja to volim da radim: 1000 fotografija kategorije “fenomenalno!”, „jaoo,briši
ovo!“ i “hahahaha,koje smo budale!”, na kojima se vidi koliko smo prirodni i avanturistički nastrojeni, snežne
kugle sa malim delićem države koju smo obišli, interne fore, festivali na
otvorenom i kuliranje uz odlično pivo.
Manite me selfisanja/selfičarenja, kako god. Mogu i ja sad da se slikam na
terasi i stavim bilo koju lokaciju,jer sam samo ja na fotografiji. Nije da imam
toliku potrebu da mi se drugi dive što sam negde, iako ne vide nijednu
znamenitost u pozadini, ili prirodni predeo karakterističan za to mesto. Ne mora cela društvena mreža da zna gde
sam tada i tada i koliko mi je dobro. Znaće kada završim putovanje, nisam dužna
da ikog informišem, jer ako bih bila prinuđena na to, pisala bih romane ispod
svake slike. Nema potrebe za tim, želim samo da moja ekipa i ja znamo kako smo
se proveli, tačnije da istinski osetimo to putovanje i da nas zagolica u
stomaku kada se kasnije budemo prisećali i poželeli još, bez obzira koliko će
nam tada biti godina. Dobro, odoh ja predaleko u budućnost. Svejedno, znam da
ste tamo negde, dragi ljudi, možda nas iduće godine planirani backpacking spoji.
Šta znam, može se desiti da mi se neko domaći u toku godine pridruži u toj
pustolovini.
Nego, pomenuh snežne kugle. Ne poznajem osobu koja ih voli više od mene. Ne
samo novogodišnje, nego one sa putovanja. Kao da su čarobne, kao da upijaju
svaku uspomenu i pri samom pogledu na njih se sve vraća. One su večne,
predivne, ne smetaju, makar ih ja rado
pakujem sa sobom i police ne izgledaju sa njima tako obično. To su tako divne
uspomene. Ja kada uzmem da se igram sa njima, rado vratim film i ne plače mi
se, nego sebe motivišem da istražujem više i pravim nove uspomene.
Ne izlazim večeras, pada kiša, plus nisam obaveštena o žurkama, a i baš me briga. Letnja laganica uz knjigu nikad ne izlazi iz mode, zar ne? ;)
